Biti svoja

Trendovi se menjaju brže nego što stigneš da trepneš. Obrve tanke pa guste, dečačka građa, pa naglašene obline, i estetske operacije koje već dugo ne ugrožavaju samo dobar ukus, već i život. Mogućnosti su neiscrpne, ali mene taj fenomen zanima iz drugog ugla. Retko na ulicama evropskih gradova vidim ono što je kod nas normalizovano — devojke koje liče jedna na drugu kao da ih je pravila veštačka inteligencija, još uvek neusavršena. I „ushićene“ roditelje koji ćerkama za punoletstvo poklanjaju operacije umesto putovanja.

Ovaj svet se baš izokrenuo.

Nikada nisam želela da izgledam i da budem kao neko drugi. Autentičnost u svim sferama života mi je primamljiva, mada nije uvek jednostavna. Odrasla sam u okruženju koje je negovalo nekonvencionalan način razmišljanja i život izvan okvira. A to znači samo jedno: spremnost na neprihvatanje i odbacivanje.

Moja „šah-tabla“ frizura i pletenica u prvoj godini srednje škole izazvale su skandalozan komentar profesorke matematike. Danas bi zbog takvog istupa verovatno naišla na oštre sankcije, ali tada sam sama, uz podršku porodice, morala da se nosim sa tim.

Odlučila sam da zaćutim. Ćutala sam na časovima matematike do kraja godine, sa jedinicom u dnevniku, očekajući da se profesorka Tanja izvini za svoje ponašanje. To se, naravno, nije desilo. Na Nastavničkom veću su mi popravili ocenu samo da bi sprečili još veći skandal, jer sam bila odličan đak.

Platila sam tada prvi danak onom vaspitanju koje me je naučilo da imam pravo na sopstveni izbor. Ponizila me je osoba koja moj izbor nije morala da prihvati, ali jeste morala da ga poštuje. Bila sam nesigurna i uplašena petnaestogodišnja devojčica. Devojčica koja je tada naučila važnu lekciju: autentičnost i sloboda se ne dobijaju na poklon, one se osvajaju.