Ima ljudi koji ne znaju kako da prepoznaju sopstvenu sreću. Osećaju se ne samo usamljeno, već i izopšteno iz sveta koji vrvi oko njih. Podsećaju na stare ljude koji traže način da zapodenu razgovor, jer ceo dan teško da su razmenili neku reč, osim sa komšinicom u prolazu, koja žuri i takođe nema vremena za njih.
Ja ne volim usamljenost, ali volim da budem sama. Volim rituale koje provodim u tišini i sopstvenim mislima, neopterećeno upijajući te trenutke u kojima se čuje cvrkut ptica, lavež pasa i zvuci prirode kada sam na selu, ili udaljeni zvuk automobila i žamor grada kada se vratim u neuređenost metropole. Imam osećaj potpune odvojenosti i nekada, kada me neko ili nešto prene iz tog stanja, povratak k sebi nije uvek lak.
Ti trenuci potpune osvešćenosti zapravo su retki i brzo ih u svakodnevnim aktivnostima zaboravimo ili ih se setimo tek onda kada nas pritisne život. Tako se često propuste i momenti potpune i nepatvorene sreće, jer mimo uvreženog mišljenja srećni nismo nužno kada kupimo nova kola.
Porodično putovanje u Dubrovnik, januar 2018. godine. Sunce zimsko, izdašnog sjaja, ali s malo topline. Dubrovnik neprirodno prazan, i sem nekolicine turista, nekoliko Dubrovčana i nas, na ulicama gotovo da nema nikoga. Smiraj je dana. Sedimo ispred “Gradske kavane”, nogu pokrivenih ćebadima i lagano pijuckamo čaj i kafu. Njih troje čavrljaju i slatko se smeju.
Ja kao da gasim reflektor. Sunce samo što nije nestalo iza zidina starog grada i potpuno razumem da me preplavljuje osećaj neopisive, sasvim jednostavne sreće. Što ih imam. Što smo tu. Što se smeju i pojma nemaju o čemu ja razmišljam.
Srećna sam.