Vreme je da razmisliš. Još si mlada, rano je. Kad, ako ne sad? Možda ti se više neće ukazati ta prilika.
Generacije su odrasle uz slične fraze roditelja, tetaka, sveznajuće rodbine i društva. Uz ideju da postoji pravo vreme i da se nešto mora kada to nalažu nepisani kanoni.
Srećom, to u mojoj porodici nije bio slučaj, ali me to nije sprečilo da s vremena na vreme potpadnem pod uticaj okoline. Kod mene se sve nekako odvijalo svojim tokom: studije sam završila sa dvadeset tri, udala se sa dvadeset četiri, prvo dete rodila sa dvadeset šest. Bila sam zrela za to i upravo to sam tada želela. Znala sam i šta ne želim. Nikada nisam imala dilemu niti sam morala nečega da se odreknem samo zato što se od mene to očekivalo.
Mnoge od nas, nažalost, jesu.
Moja dvoumljenja su došla kasnije, kada sam fokus prebacila na karijeru i trebalo mi je neko vreme da razumem svoje lične prioritete. To su godine kada inspirativan posao može potpuno da te zaokupi, kada su deca još mala i kada si rastrzana na hiljadu strana u pokušaju da sve stigneš. Možeš imati najbolju moguću aplikaciju za organizaciju u glavi, ali to jednostavno nije moguće. Čak ni uz muža koji je spreman da deli sve obaveze sa tobom. A posebno ako i on gradi karijeru u isto vreme.
Mislila sam da je to period koji se mora istrpeti ako želiš da budeš zaposlena i da imaš porodicu. To je bilo pre korone, pre rada od kuće, pre svih onih poslova za koje tada nismo ni znale da će jednog dana postati sasvim uobičajeni. Danas je sve mnogo neizvesnije, što neretko stvara osećaj anksioznosti, ali je prostor da odrediš tok svog života, čak i da ga više puta menjaš, potpuno otvoren. Bila bih neiskrena ako bih rekla da je okolina sada blaga prema tuđim pokušajima i neuspesima.
Ali za ljude koji neprestano mere tuđe živote na društvenim mrežama, tvoj neuspeh privući će tek nekoliko sekundi pažnje.
Često se setim priče koju sam davno čula. Čovek u svojim četrdesetim se venčao. Upriličili su malo slavlje u stanu na petom spratu bez lifta. Jedna od gošći je bila i mladoženjina baka koja je imala devedeset i kusur godina i da bi joj olakšali put do petog sprata, mladenci su joj na trećem spratu ostavili stolicu da se odmori. Baka se pred vratima stana pojavila uvređena, sve sa stolicom. Ta ista baka upisala je studije arhitekture pošto je već prebacila devedesetu godinu. Ne sećam se više da li ih je završila, ali to za ovu priču nije ni važno.