Bila sam tek toliko visoka da su mi oči virile kroz prozor kušet ili spavaćih vagona dok su napuštala Železničku stanicu Beograd, noseći nas istim vozom, svake godine, na more. I tako godinama.
Neopisiva radost javljala se u meni pri pomisli da ću se ujutru probuditi i, uz tatinu pomoć, kroz otvoren prozor prvi put te godine udahnuti miris mora. I borova, koji nigde ne mirišu kao oni na Jadranu.
Ti odmori, dugi po nekoliko nedelja i potpuno neopterećeni, verovatno su najbezbrižniji koje pamtim. Tada je zaista bilo važno da na plažu odemo rano ujutru, da „zauzmemo mesto“ i tamo ostanemo ceo dan. I danas mislim da bih nepogrešivo prepoznala svaku od tih divljih plaža na koje smo odlazili.
Posle toga, nijedno letovanje više nije bilo ni nalik tom. Obrni‑okreni, bili su to klasični odmori, onakvi kakve smo mogli da priuštimo. Odlasci u Grčku, na Kopaonik na čekove tokom sankcija, onako kako se moglo. Sa društvom, bez društva, sa malom ili malo starijom decom.
Ne mogu da kažem da nam nije bilo lepo, ali su se okolnosti promenile. Sunce više nije ono isto, zdravo i bezuslovno dobro. Neophodna doza vitamina D se može sakupiti i sa samo petnaestak minuta dnevno provedenih na suncu. U međuvremenu smo na njega postali i alergični.
Shvatila sam da je vreme da promenimo koncept letovanja.
Danas je to uvek kombinacija grada i plaže, mesta i njegove okoline, prostora u kome ima šta da se vidi, obiđe i doživi. I upravo tada sam ponovo počela da se radujem letovanjima.
Nije nam nikakav problem da se okupamo na plaži ili, bolje rečeno, šetalištu Barkola u Trstu, presvučemo se u kolima i produžimo u Duino, na terasu na kojoj je Rajner Marija Rilke pisao svoje čuvene Devinske elegije. Ili da, nakon posete čudesnom zoološkom vrtu Biopark u Valensiji, odemo na plažu koja ni po čemu ne liči na one na koje smo navikli: bez ležaljki, suncobrana i kafića. Samo more i mi.
Iako se kući više ne vraćamo dolinom Neretve, povratak kući je uvek povratak kući.
Samo kad imaš s kim.