Knjige koje nas čekaju

Oduvek sam volela da čitam. U našoj kući knjige su se kupovale i čitale, podrazumevale. Još uvek čuvam neka od onih sabranih dela Andrića, Jesenjina, proze XX veka i sličnih edicija koje danas nose i miris jednog prošlog vremena.

Ne mogu da kažem da se sećam najranijeg detinjstva i da mi je mama, kao što sam ja kasnije činila svojoj deci, čitala pred spavanje. To ne pamtim. Ali pamtim tinejdžerku koja je „gutala“ sve do čega bi došla: od Gordane, po kojoj sam delimično i dobila ime, i Gričke vještice čuvene Marije Jurić Zagorke, preko stihova indijskog pesnika Rabindranata Tagorea, do Hermana Hesea i filozofa Serena Kjerkegora.

Divna mi je bila i Desanka Maksimović, koju sam intervjuisala za školski časopis, a o Andriću nema šta da se kaže što niste već bezbroj puta čuli. Bili su to oštri zaokreti kada je izbor literature u pitanju, ali i um je bio radoznao i otvoren za sve što ga mami, što mu kasnije pruža utočište ili mu zadaje nove izazove.

Raspusti su se jedva čekali, ne samo zato što se nije išlo u školu, već i zato što se neretko dešavalo da osvanem sa knjigom u ruci, jer jednostavno nisam mogla da ugasim svetlo i rasplet ostavim za sutra.

Jedna od apsolutnih zvezda među profesorima Pete beogradske gimnazije tog vremena bila je profesorka Daša Duhaček, koja nam je predavala logiku i filozofiju. Izuzetno stroga, ali od onih profesora koje odeljenje sluša u potpunoj tišini i raduje se svakom času. Ili sam se bar ja radovala. Poslednje dve godine srednje škole bila sam toliko opčinjena filozofijom da sam ozbiljno razmišljala da je i studiram. Kao poklon za osamnaesti rođendan od prijatelja sam dobila Hegelova sabrana dela.

Neka mi izvini moja draga profesorka, ali ih nikada nisam pročitala. Umesto toga, upisala sam studije nemačkog jezika.

Za poslednji ispit na fakultetu iz nemačkog jezika i književnosti na spisku literature bilo je oko 150 knjiga. Posle tog ispita mesecima mi nije padalo na pamet da uzmem knjigu u ruke. Čitala sam isključivo „ljubiće“, odnosno ljubavne romane koji su se kupovali na trafici, otprilike kao današnje tri knjige za 499 dinara.

Onda naiđe život. Ugrabite neki trenutak da čitate ili taj trenutak iskoristite da malo odspavate, vidite se sa prijateljima, ili jednostavno izdržite dan. Nekada vas život tako stisne da godinama ne možete da se fokusirate da pročitate ni jednu jedinu knjigu. Ali i to prođe, kao što sve prođe. Knjige vas strpljivo čekaju. Dolaze i mnoge nove, i one koje nikada nećete pročitati. Pročitaće ih neko drugi.

Moja deca vole da čitaju. Ali priznajem da sam u trećoj godini srednje škole sina bila potpuno očajna. Trebalo je da pročitaju Na Drini ćupriju, a osim par devojaka, gotovo niko to nije uradio. On je ceo čas diskutovao sa profesorkom i kada ga je, na kraju, pitala da li je pročitao knjigu, iskreno je rekao da nije. Objasnio joj je da uopšte ne razume zašto treba da čita knjige. Bio je to jedan od onih trenutaka kada sam sebi priznala da sam, kao roditelj, zakazala. Jer ja sam bila ta koja ih je knjigom uspavljivala.

Nedugo posle tog incidenta, sestra mu je dala knjigu koja je učinila svoje. Danas mu je Kindle verni pratilac kud god da krene.

Ćerka nikada nije imala otpor prema knjigama, ali je, uz uspone i padove, došla do možda najlepšeg odnosa s njima. Voli analogna, štampana izdanja. Kupuje knjige i poklanja ih, uz posvetu, ljudima za koje misli da bi ih voleli, uz molbu da knjigu proslede dalje ako osete da nije baš za njih. Tako da, ako vam nekada u ruke zaluta njena knjiga, setite se ove priče.

Knjige nisu samo izvor znanja. One su i izvor istinske radosti i utehe, onda kada nam je najpotrebnija. Danas verujem da odnos prema knjigama ne može da se nametne, niti da se izgubi zauvek. Knjige nas ne napuštaju. One nas, jednostavno, sačekaju onda kada smo spremni.