Nikada nisam volela selfije. Ne prija mi ni da budem fotografisana. Možda je to ona večita, ženska nesigurnost: da li u tom trenutku dobro izgledam, kako sam se obukla, da li sam opet pogrbljena, da li se dovoljno smejem. Najbolje fotografije su mi uvek bile one spontane, nenametljive, slučajno nastale.
Vremenom, a da toga nisam ni bila svesna, počela sam da fotografišem druge. Na putovanjima, ali i u svakodnevnim situacijama, beležim ljude, prizore i trenutke koji me iz nekog razloga zaustave. Ponekad je to samo jedan prolazan kadar. Nekad slika kojoj se vraćam, jer me vezuje za mesto, atmosferu ili osećaj. Najzanimljivije je to što o tim ljudima ne znam ništa ni pre ni posle tog jednog „škljoc“ trenutka, a ipak ostaju deo mog sećanja.
Sa vama delim mali „upad“ na fotografisanje mladenaca u Pragu, posetu gradskoj skupštini u Valensiji kojom je predsedavala dama sa zaista upečatljivim outfitom, kao i nekoliko pariških trenutaka koji me i danas vraćaju na Amorino sladoled, fashion foto‑shooting i nenadmašnu pticu kradljivicu pomfrita.
Za mene kamera nije način da zadržim trenutak, već tiha potvrda da sam bila tu. Neki ljudi i predeli ne ostanu u našem životu, ali ostanu u našem kadru kao kratki susreti bez imena. Jednom sam pročitala da je život kao kamera: fokusira se na ono što je važno, beleži lepe trenutke, razvija se kroz negative… A ako snimak ne uspe, uvek može da se napravi novi. Samo ne u stvarnom životu, jer tu reprize nema.
Sve fotografije možete pogledati na Instagram nalogu @1ordinary.me.