Pišem ovo u trenutku kada sam, posle mnogo premišljanja, odlučila da pokrenem blog i uradim ono što sam oduvek mrzela: da se izložim javnosti i njenom sudu. Ili, kako bi rekla moja drugarica Helena:
„Ja sam introvertna“… i počinjem da pišem blog.
Eto čuda.
Decenijama radim posao koji je, na ovaj ili onaj način, vezan za javnost. Ali isto toliko dugo pokušavam da u njoj budem prisutna što manje moguće. Uvek sam birala da radim iz pozadine, da držim stvari pod kontrolom. Samo su tokom svih ovih godina moja nekadašnja crvena kosa i stil oblačenja slali poruku koja nije bila sasvim u saglasnosti sa tim. Vreme je da obrnem igricu, pošto sam boju kose već promenila.
Pomisao da zaista započnem blog u prvom trenutku me je prestravila. Koga bi, zaboga, interesovalo šta žena od 56 godina ima da kaže? I o čemu? U svetu u kojem se pažnja preselila na TikTok i Instagram, gde se sve svodi na filtere, haštagove i lajkove, pisana reč deluje kao relikt prošlosti.
Slike sam, naravno, odmah smestila u kategoriju „katastrofa u najavi“. A onda sam shvatila da je to, bar u početku, jedina stvar oko koje ne moram da se brinem. Imam Danila Matarugu, fotografa, frizera i stilistu kome mogu poveriti razmere mog „užasa“. On će mi vrlo iskreno reći:
„Madamenzi, ne sekiraj se, biće to super, rešićemo…“
ili:
„Madamenzi… iskreno… to ti je baš bezveze, nikog ne zanima.“
Pošto je suptilna umetnička duša, sigurna sam da me neće dokrajčiti brutalno, ali istinu će reći. I malo će mi, valjda, „srediti“ i te fotografije, da se ne brukam.
Kad dobijem frizuru i te famozne slike, doći će red i na teme i dileme. One obične, svakodnevne, koje svi delimo. Pisaću o jednostavnom životu koji živim, duši, patikama, knjigama… svemu što čini 1ordinaryme.
Od toga krećem.