Imala sam oko trideset godina, istog muža, jedno dete i manji stan. Život sam shvatala preozbiljno i, iz današnje perspektive, gotovo instagramerski savršeno. Ali ne u fazonu: u izlogu cveće, a u radnji drveće. Nego svuda i stalno cveće.
Bila sam strašno naporna. I taj tempo se dugoročno nije mogao izdržati. Bar ne tako da svi ostanemo normalni.
Kuća, dete, planovi, svakodnevni život, sve je moralo da bude pod kontrolom. Očekivala sam da svi jednako delimo tu strast da sve bude ki’ upisano. Ne znam tačno šta sam mislila da bi se desilo ako nešto zabaguje ili ozbiljno prokliza. Da li bi nastupila neka kataklizma? Potpuna apokalipsa?
U retkim svetlim trenucima, koje sam sebi teško priznavala, shvatala sam da moram da stanem. Da smanjim pritisak na porodicu i na svakoga od nas pojedinačno. Nije problem bio u tome što su moja očekivanja od drugih bila visoka. Problem je bio u tome što su očekivanja od same sebe bila potpuno nerealna. U tu slagalicu su se onda uklapali svi: uža i šira porodica, kolege, prijatelji.
Majka, ćerka, supruga, prijateljica, zaposlena – sve sam bila, redom i bez pauze. Da stavim kvačicu na svaki zadatak koji sam sama sebi propisala. Samo jedan nikada nije bio na listi: da volim sebe i da budem dobra prema sebi.
Bio je poslednji momenat, kao u svakom holivudskom filmu, barem za tu životnu fazu, da spasim sve nas. Rodila sam drugo dete i odlučila da živim drugačije.
Ali nije kao u filmu. Posle toga nije sve išlo kao po loju. Nekada je bilo i teže. Razlika je bila u tome što sam znala da zbog toga ne moram sebi da namećem još veći pritisak. Nekada to samo znači da nema plana. Da sedim i gledam kako se prašina presijava na parketu, obasjanim suncem, i da mi, sasvim voljno, ne pada na pamet da ustanem sa troseda da je obrišem.
Ponekad sam se smejala i plakala u isto vreme, sa mišlju da će na kraju sve biti u redu.
I tačno tako je i bilo.