O starenju, lepoti i jednoj ličnoj teoriji

Starim. I nisam jedina. Starimo svi, od dana kada smo rođeni. I samo danas smo najmlađi i najlepši do kraja svog života. I onda se sasvim legitimno postavlja pitanje: zašto ne uživamo u onome što imamo danas?

Zašto se opterećujemo onim što sestre Nagoski, dr Emili Nagoski i dr Amelija Nagoski, u odličnoj, naučno utemeljenoj knjizi Burnout (Sindrom izgaranja) nazivaju „bikini industrijski kompleks“?

Opterećujemo se pravilima igre i zadatim obrascima lepote i „ispravnog“ života koje nam propisuje globalna industrija vredna stotine milijardi dolara. Njihov uspeh počiva na našem nezadovoljstvu sopstvenim telom, licem, prostorom u kome živimo. I što smo nezadovoljniji, njihov biznis bolje napreduje jer mi isprobavamo svaki proizvod koji možemo i ne možemo da priuštimo, pratimo trend za trendom i ne prestajemo da verujemo da ćemo baš sledećim pokušajem biti „bliže cilju“.

Gledajući fotošopirane slike, svaka od nas, gotovo bez izuzetka, pomisli da samo ona ne čini dovoljno. Da napredak na telu ili licu nije vidljiv jer nismo bile dovoljno disciplinovane, dovoljno posvećene, dovoljno dobre. I da si baš ti ta koja bi od ovog ponedeljka, ili od sledećeg prvog u mesecu, mogla više da pazi šta jede, koliko hoda i da li ide na trening.

A stres? On nas iz prikrajka posmatra i trlja ruke. Svakim danom raste i kezi nam se u lice.

Gotovo sve smo, u nekom periodu života, dužem ili kraćem, upale u tu klopku i zaigrale po tim pravilima. Kad imaš dvadeset ili trideset godina, čini se da to i nije naročito strašno, mladost je lepa sama po sebi i ne traži mnogo da bi se barem deo ideala dostigao. S godinama to postaje teže. I zato je važno da na vreme razumemo da sve ono što decenijama nosimo u sebi, a nismo mu dale da ispliva na površinu, izbija onda kada to najmanje očekujemo.

Kada nas proces starenja zatekne nespremne. Kada bore postanu vidljive, ne samo na licu, već i ispod njega.

Ako do tada nismo naučile da slušamo sebe, krajnje je vreme.

Što sam starija, sve manje primećujem savršena lica, a sve više blagost i zadovoljstvo koje iz ljudi izvire. I imam jednu, možda suludu teoriju: da dobri ljudi, i oni koji su lepi iznutra, lepše stare. Da mogu imati hiljadu bora, a da im se lica smeju kao da su deca. Da sijaju nekim posebnim, tihim sjajem.

To je moj ideal lepote.
U svakom smislu.