Mislim da sam na nešto manje od mesec dana od trenutka kada će moj blog ugledati svetlost dana. I Instagram stranica vezana uz njega.
Od svega imam tekstove, a oni jesu najvažniji, domen i Instagram nalog. Logo je tu negde; već sam ga nekoliko puta menjala i doterivala. Nemam započetu, a kamoli završenu blog stranicu, niti fotografije, i polako ulazim u fazu koju već prepoznajem.
Onu u kojoj odlučnost s početka počinje da bledi. Plašim se da će do trenutka kada blog treba da zaživi sve to potpuno isčileti iz mene i da se više neće vratiti.
Sigurno vam je poznat taj unutrašnji dijalog.
Možda si ipak malo požurila sa odlukom da pišeš blog?
Da li će nekoga uopšte zanimati da to čita?
Možda su i teme malo „off“ u odnosu na sve što nas okružuje: probleme, nedoumice i ideje koje mi žene nosimo?
Odgovaram sebi, ali ne sa prevelikim ubeđenjem. Verujem da postoje žene koje prolaze kroz slične dileme kao i ja. I da bi im možda značilo kad bi ih neko pustio u svoj svet i svoj život, onda kada to žele i kada su spremne da se suoče i sa sobom. Bez ikakvih očekivanja zauzvrat.
Ali sumnja se umeša brzo. U toku dana imamo toliko obaveza da, čak i kad ugrabe koji trenutak samo za sebe, pitanje je da li će posegnuti baš za mojim tekstovima. I tako u krug. Tri koraka napred, dva nazad.
Znam da su neke od vas svoje priče započinjale na sličan način, ne znajući kuda će ih odvesti. Meni je sada potrebna ta mala doza motivacije i snage da znam da će sve ovo jednom biti iza nas. I da čak i ako ne uspem, neće se ništa strašno dogoditi.
Iako… ne bih to baš tako sportski podnela. Ne priznajem poraze lako i sa njima se još teže mirim.
Ali bih pokušala opet.