Ritual u patikama

Jedna od popularnijih reči u lajfstajl rečniku Instagram generacije je ritual. Koren reči je latinski, ali mi savršeno odgovara definicija malih rituala sa Vukajlija.com, koja kaže da su to „sekvence koje se ponavljaju i ispunjavaju nas zadovoljstvom“. O mnogima od tih rituala uopšte ne razmišljamo, ali ih ponavljamo iz dana u dan i vrlo retko smo svesni koliko se trudimo da ih ne propustimo.

I sama imam rituale koji mi dan čine lepšim i lakšim, ali se u poslednje vreme mnogo više trudim da razumem zašto je to tako i istinski im se radujem.

Pre više od godinu dana sam se odlučila da na posao idem peške, i zimi i leti. Samo me ekstremni vremenski uslovi ili neke druge izvanredne okolnosti sprečavaju da to ne činim. Tome sam čak prilagodila i obuću, jer je dosta teško pešačiti svaki dan skoro sat vremena u cipelama. Međutim, činjenica da su snikerice postale prihvatljive i za kombinacije koje su više poslovne nego sportske me je potpuno rešila dileme pri kupovini obuće. Patike imaju apsolutni primat, ali se nekada, svakako, prave izuzeci.

Primarni razlog mojih šetnji je isprva bio da pređem određeni broj koraka ili kilometara zato što u toku dana najviše sedim za računarom. Nisam ni očekivala da će to postati nešto više od toga. Osećala sam se bolje i uključila sam kao obavezan dodatak jutarnjoj šetnji muziku sa odabranih plejlista na Spotifyju. Ponekad mi čak dođe da zapevam na ulici! Šta da kažem u svoju odbranu, sem da sam jutarnji tip.

Beograd je ujutru već odavno budan, ali na ulicama nema puno ljudi. Počela sam da primećujem lica koja prolaze pored mene, zgrade i kuće pored kojih svakodnevno prolazim; sekvence života kojih inače nisam svesna ili mi ne budu važne u tempu koji nas melje. Svako od tih lica nosi svoju priču, pažljivo čuvanu. Tek neka senka ili osmeh u uglu usana nagoveštavaju trenutno stanje duše koja je tu, nadohvat. Posle nekog vremena, javlja se potreba da kažem: „Dobro jutro!" onima koje gotovo na istom mestu i u isto vreme viđam iz dana u dan. Ili bar da im se ljubazno osmehnem. Možda ću to jednom i probati, uz rizik da pomisle da sam luda.

Da ovaj moj ritual ima još jednu dimenziju o kojoj nisam razmišljala, saznala sam tek naknadno. Naime, američki neurolozi smatraju hodanje „čudesnim lekom“ jer je besplatno, svima dostupno i direktno menja fizičku strukturu mozga na bolje. Ono je ključno za proces stvaranja novih moždanih ćelija, učenje, predstavlja „đubrivo“ za mozak koje jača veze među neuronima i pomaže u čišćenju toksičnih proteina koji su povezani sa Alchajmerovom bolešću i demencijom. Dakle, sve neke sjajne stvari.

Ako je verovati svemu ovome, živeću dugo ukoliko me ne uguši „kvalitet“ beogradskog vazduha, koji, baš kao i moji rituali, život znači. Bukvalno.