Kada naiđu dani neraspoloženja ili tihog unutrašnjeg nezadovoljstva, moj prvi poriv je da zakažem termin.
Ne kod psihologa, kod frizera.
Nemam racionalno objašnjenje za to, osim da tada volim da se neko bavi mojom glavom bez potrebe za razgovorom, osim ako ga sama ne zapodenem.
Do fakulteta je to značilo česte promene frizure. Taj proces u tinejdžerskim godinama bio je sve, samo ne miran. Kulminirao je u trenutku kada sam odlučila da mi leva i desna strana glave budu ošišane poput šahovske table, a da pozadi nosim tanku pletenicu dugačku desetak centimetara.
Moj tadašnji frizer, Joca iz bloka 63, proveo je mesec dana u agoniji, očekujući da će mu se na vratima salona pojaviti moja majka, njegova redovna mušterija. Srećom po njega, to se nije dogodilo, jer je ona unapred bila obaveštena. Mučeni tata, vojno lice naviklo na red i poredak, samo je kratko rekao da ne izlazim s njim u javnost dok mi kosa ne poraste.
Na fakultetu sam prešla na crvenu kanu. Kosa je imala lep bakarni sjaj i delovala čvrsto, zdravo, poslušno. Bio je to period relativnog mira i „pristojnih“ frizura. Ne sećam se tačno kada sam počela da se farbam, ali se sećam osećaja otkrovenja koji je doneo taj novi spektar boja.
Kvalitet boja tada nije bio kao danas, a njihova postojanost bila je takva da bih se jednog dana ofarbala u crveno, a već posle mesec dana, tokom sunčanog perioda, sedela u stolici za novo farbanje kao plavuša.
Kada sam počela da radim, ozbiljnost posla zahtevala je da garderobu prilagodim nečemu što objektivno nisam bila ja. Ne tada i ne u tim godinama. Kosa mi je nudila jedini prostor u kojem je moja ličnost mogla da vrisne iz sveg glasa, kada već na druge načine nije bilo moguće.
Tako smo se Danilo i ja upoznali. Radio je u salonu svoje drugarice, a slučajnost je htela da sam došla na frizuru u trenutku kada Milena nije bila tu. Naterala sam ga da me ošiša i ofarba, uz objašnjenje da za sve postoji prvi put i da kosa raste. Dok je radio, posmatrala sam sopstveni odraz u ogledalu kako se menja. Ostalo je istorija.
Nema nijanse pink, crvene, ljubičaste, burgundi i roze koju nisam nosila na glavi. I nema toga što Danilo nije razumeo kada bih ušla u salon i rekla da ne znam kako sam pregurala dan.
Razlika između toga da li sam tog dana otišla kod psihologa ili kod Danila ogleda se samo u jednom: od terapeuta izlazim sa uvidima, a od frizera i sa frizurom.