Sa (peri)menopauzom na ti?

Dugo sam se dvoumila da li da uopšte potežem ovu temu. Žene srednjih godina koje su samo jednom kliknule na neki sadržaj o (peri)menopauzi na internetu svakodnevno su zatrpane savetima o ishrani, vežbanju i navodnim trikovima za prilagođavanje svim promenama kroz koje žensko telo tada prolazi. Pomislila sam: batali.

Onda sam se setila jednog razgovora sa svojom decom. Čudila sam se koliko se detaljno i eksplicitno na društvenim mrežama govori o porođaju, pa sam želela da čujem šta oni misle o tome. Iskreno sam verovala da će mi potvrditi da je to preterivanje. Desilo se upravo suprotno. Oboje su mi rekli da im takvi sadržaji i priče ljudi iz okruženja zapravo znače jer im je potreban izvor kome veruju. Neko ko će im iskreno reći kako taj proces izgleda i šta ih realno očekuje.

Taj razgovor me je zatekao i zbog njega sam odustala od onog „batali“. Ne da bih davala savete, jer nisam ni lekar ni fitnes trener, već da bih zabeležila svoje iskustvo. Ako to samo nekoj ženi olakša ludilo duše i tela, odlično. Ne tvrdim da je ovo iskustvo univerzalno, već moje. I nekako je umirujuće znati da sve prolazimo kroz sličan proces.

Ono što sam godinama pokušavala da ignorišem bili su sitni, naizgled nebitni signali: umor koji ne prolazi ni posle vikenda, promene raspoloženja koje nisam u stanju da objasnim, iznenadno zaboravljanje sitnica. Prva reakcija bila je, naravno, poricanje. Izmislila bih mali milion načina da zavaram i um i telo, verujući da će, ako se pravim da je sve po starom, sve i ostati po starom. Zato nam je najčešće potrebna neka vrsta „okidača“ da bismo priznale da je promena neophodna.

​Život nas obično zaustavi na najbanalniji način. Mene je zaustavio lom noge. ​Odjednom, od osobe koja je navikla da sve drži u svojim rukama, postala sam potpuno zavisna od tuđe pomoći. Kada svoj identitet gradiš na tome da „sve možeš sama“, to nije bila samo fizička povreda, već i ozbiljan udarac na ego. Bilo je to obeshrabrujuće, ali i otrežnjujuće iskustvo. Ležeći tako, primorana na mirovanje, shvatila sam da više nemam luksuz da ignorišem sopstveno telo.

​Promenila sam dnevni ritam: više sam hodala i radila lagane vežbe. Obraćala sam pažnju na to šta mi od hrane zaista prija, a šta sam jela samo po navici. Počela sam da brinem o sebi u kontinuitetu. I ono što je najvažnije: da činim sebi sitna zadovoljstva, koja ljudi oko mene uopšte ne primećuju. Da posle posla pijem samo određenu kafu kojoj se radujem ceo dan ili menjam rutu svojih jutarnjih šetnji.
​Proces promena nije bio brz, trajao je godinama i još uvek traje. Nekada se razumemo iz prve, nekada se ponovo upoznajemo, ali izgleda kao da svaki dan iznova sklapam dogovor sa sopstvenim telom.