Da li ste primetili da se oko zajedničkih ili porodičnih odluka u životu uglavnom ponašamo razumno? Spremne smo da satima sedimo i razgovaramo, tražimo savet i ego svedemo na najmanju mernu jedinicu. Konsultujemo i sestru od tetke najbolje drugarice naše kume, ukoliko strahujemo od mogućih posledica.
Čak i kada se ne slažemo, nekako nam je jasno da je važnije da pronađemo rešenje nego da budemo u pravu. Jer kada je stani‑pani, konflikt nikome nije prioritet.
Problem nastaje kada se prljave čarape ostave na podu, a ne u korpi za veš. I odjednom razum više ne stanuje kod nas.
To je, po meni, razlika između sitnica i krupnica.
Međutim, postoje i odluke koje ne može doneti niko umesto nas, niti mogu biti zajedničke. Tada postaje jasno koliko je teško nositi teret sopstvenih izbora. Tvoje želje, zamisli, način života, izbor partnera. Vaspitanje, porodica, prijatelji... Sve to može da oblikuje način na koji razmišljaš. Ali ne treba da određuje izbore koje praviš.
Pitanje je gde si povukla crtu i gde si postavila granicu. Ona ne mora biti ista za roditelje, brata i najbolju prijateljicu. A ponekad važi podjednako za sve njih.
Ne postoji Veće staraca ili starica koje će se složiti da su tvoji izbori logični ili prihvatljivi drugima. Jedino je važno da znaš zašto nešto biraš i da možeš mirno da staneš iza te odluke.
Imaš potpuno pravo da živiš svoj život.
Da biraš šta ćeš doručkovati, kakvu ćeš suknju obući, s kim ćeš spavati i na šta ćeš potrošiti svoj novac. Da li ćeš se istetovirati, dati celu platu na šik cipele za jednu jedinu priliku, jesti junky food ili redovno ići na trening. Sva tuđa mišljenja, saveti i pokušaji da utiču na to ne treba da budu presudno važni.
A imaš i pravo da se već sutra predomisliš.
Da uradiš sve suprotno i da sa istim žarom veruješ u novo viđenje sebe i svog života. To ne znači da si neozbiljna ili nedosledna. To samo znači da imaš pravo da živiš u saglasnosti sa samom sobom čak i onda kada to nikome drugom nema smisla.