U svoja četiri zida

Skloni smo da komentarišemo izbore životnih partnera javnih ličnosti kao da su likovi iz romana. Procenjujemo da li su dobar par, zašto je on ostavio nju ili ona njega, kako je „propala“. Bez obzira na novac i naizgled savršen, instagramičan život, svi oni žive stvarne živote. Samo su ljudi: pate, usamljeni su, zaljubljuju se, srećni su i tužni kao i svi mi.

Pre mnogo godina mi je majka rekla da su životi drugih ljudi, njihovi životi. Da niko ne može znati šta se dešava između dvoje ljudi u njihova četiri zida. To je tačno, ali samo do određene granice. Kada to prestane da bude samo njihova stvar, ćutanje više nije uljudnost.

Jedne večeri sam dugo, u mraku svoje devojačke sobe, napeto osluškivala povišene tonove i zvukove za koje sam slutila da su udarci. Očekivala sam uskomešanost na hodnicima zgrade u kojoj su se vrata retko zaključavala i gde se živelo kao u hipi komuni. Ali niko se nije usuđivao da remeti svoj mir i prekine ono što je u meni izazivalo strah za život devojke nešto starije od mene. Te noći sam prijavila nasilje u porodici, još nesvesna koliko je taj problem duboko ukorenjen u našem društvu. Nisam se pokajala. Vesna mi je jednog dana tiho zahvalila i rekla da povratka nema.

Često sam se pitala zašto je Vesna toliko dugo ostajala. To pitanje ne postavljamo samo kada je reč o nasilju. Razum tu nije presudan. Ljubav često nadjača ono što nam govori logika. Zbog nje činimo stvari koje inače ne bismo i izdržimo mnogo više nego što mislimo da možemo. Ponekad su to stvari zbog kojih „hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ“, a katkad one zbog kojih ostajemo tamo gde ne bi trebalo.

Neposredno pred odlazak mog najboljeg prijatelja na studije u Ameriku, on se zaljubio. To je bilo vreme analognih telefona i pisama. Postojali su i mali trikovi — javne govornice koje su se mogle koristiti tako da razgovor preko okeana ne platiš gotovo ništa. Njegova tadašnja devojka, danas supruga, sate i sate je provodila ispred apoteke u Knez Mihailovoj ulici, kraj jedne takve crvene govornice. Farmaceutkinje su pratile sve faze njihove ljubavi. I danas se tome smejemo.

Njihova predanost, razumevanje i ljubav ostali su isti i posle toliko godina. Iako su potpuno različiti, on eksplozivan, ona mirna, to nikada nije bilo prepreka. Kod njih su kompromis, poštovanje i ljubav izdržali sve razlike.

Kod mladih parova danas primećujem više anksioznosti i manje strpljenja, ali i veću spremnost da o odnosima govore otvoreno. Lakše postavljaju granice i ređe ostaju tamo gde nisu srećni.

Na kraju, svaki odnos je svet za sebe, a iznutra uvek izgleda drugačije nego spolja.

Ali nemojte da se pravite da ništa niste čuli.