Juli

Juli, rano je i jutro je sveže. Lepo za šetnju do posla. Ni sunca nema. Klizim niz Bulevar, slušam muziku i samo posmatram. Devojku koja je u sportskoj opremi protrčala pored mene. Levo stopalo joj je nagnuto ka unutra. Pitam se da li joj to remeti ritam trčanja. Mlađi muškarac, još nedovoljno probuđen sa prvom jutarnjom kafom u ruci. Jutros nema devojke odlučnog, užurbanog hoda sa slušalicama u ušima i duge crne kose. Specifičnog imidža. Gotovo svakog jutra nosi izrazito kratku suknju. Noge su joj vitke, u treningu i na njoj mi to ne izgleda vulgarno.

Prolazim pored Vukovog spomenika i u nozdrvama osetim miris tek ispečenog peciva. Moj omiljeni. Ali pekari ne prilazim.

U susret mi dolazi devojka onižeg rasta u svetlim farmerkama i teksas jaknici koja se zakopčava na velika ispupčena dugmad i kao da joj je malo tesna. Na leđima nosi veliki plavi sportski ranac. Kosa talasasta, skupljena u rep i bez šminke. Teško da bih je bilo gde zapazila. Krajevi njenih usana su izvijeni na gore i usnice stisnute u pokušaju da zatome iskren, grleni smeh. Svaki tren od tih pet, šest sekundi koliko je posmatram u prolazu očekujem da će prasnuti u smeh i uzviknuti da je život lep, da je zaljubljena ili da je upravo dobila na lotou. Nekako zamišljam da nije u pitanju ništa materijalno. Da ju je obradovala poruka ostavljena na stočiću pored kreveta ili kafa sa malo mleka koja je zamirisala čim se jutros probudila.

Nije mi ništa rekla, nije me pogledala, mislim da me nije čak ni primetila onako kako okrznete pogledom ljude u prolazu. Ali me je preplavila nekom toplinom i stihovi Olivera Dragojevića iz mojih slušalica su mi odjednom zazvučali neverovatno tužno. Sledeće što čujem je Relja i „dok hoda od lokala do kola miriše coconut“ i opet osetim da je leto. Juli.