Šteta je prećutati lepu reč

Čitam tekst o komplimentima koje žene navodno najviše cene. Na prvi pogled, tema deluje prilično trivijalno, čak i za lajfstajl magazin. Nikako da razumem zašto bi pohvale imale pol ili godine, kada podjednako prijaju i muškarcima i deci. Često se svode samo na izgled, umesto na pamet, karakter, vaspitanje ili jednostavno osmeh koji popravi dan.

Svi volimo da budemo primećeni, a opet smo nekako škrti na lepim rečima. Najčešće ih prećutimo upravo onda kada ih zaista pomislimo.

Ni sama komplimente ne primam potpuno opušteno. Iako bi bilo logično da nas razvesele, ponekad izazovu neobičnu nelagodu. Možda zato što nismo navikli da nas hvale, a možda zbog onog dobro poznatog osećaja kada nešto zvuči kao pohvala, a zapravo krije žaoku.

Zato su mi najdraži dečji komplimenti. Poruke ispisane nesigurnim, klimavim slovima čuvam decenijama. To su moji najljubavniji komplimenti, izgovoreni i napisani bez ikakve računice i skrivene namere.

S godinama sam naučila da ne prećutim lepu reč. Izgovaram je često, čak i kada okolnosti nisu sasvim prirodne ili osobu uopšte ne poznajem. Neretko se obratim ženi koju prvi put vidim i kažem joj čime me je oduševila. Zahvalim nepoznatom prolazniku na nesebičnom gestu. Posle početnog iznenađenja, u njihovim očima gotovo uvek vidim radost. Tada znam da sam im, makar na trenutak, ulepšala dan, baš kao što su oni ulepšali moj. Samo zato što sam naglas izgovorila ono što sam pomislila.

Posebno cenim komplimente među ženama. Često smo jedne drugima najoštriji kritičari, pa je iskrena pohvala utoliko vrednija. U njoj nema kurtoazije ni potrebe da se bilo šta dobije zauzvrat. Zato i jeste čisto priznanje.

A sa komplimentima je, zapravo, stvar vrlo jednostavna. Kada u nekome prepoznamo zrno lepote, dobrote ili svetlosti koje je dotaklo i nas, šteta je zadržati ga za sebe. Treba ga izgovoriti. Nikada ne znamo koliko će nekome značiti.