Ja sam kućno pile.
Ovaj tekst možda ne bi trebalo da počinjem u prvom licu jednine, ali formulacije poput „volim da provodim vreme kod kuće“ ili, još gore, „volim da boravim u kući“ zvuče mi pomalo tuđe i neprirodno. Jer ja zaista jesam kućno pile.
Kuća za mene nije samo mesto gde spavam i obavljam svakodnevne obaveze kada se vratim s posla. Matematički gledano, to je svega nekoliko sati dnevno, ne računajući spavanje. Ali suštinski, to je mnogo više od toga.
Za mene je to utočište. Mesto gde mogu da se sakrijem i od sveta i od sebe. Gde mogu da se pokrijem po glavi i plačem jer me je spoljašnji svet grubo povredio i jer, bar do sledećeg jutra, ne želim ništa imati s njim. Ali to je i mesto gde ližem svoje rane i skupljam hrabrost da se sutradan ponovo suočim s tim istim, nemilosrdnim svetom, koji neće ni primetiti koliko sam juče bila slaba i utučena.
Sva moja snaga nalazi se među tim zidovima. I ovde biste me mogli razumeti i doslovno. Sređivanje životnog prostora za mene je jedan od najlepših izazova i hobija. Dane i mesece mogu da posvetim nekom projektu, iako mi za veće zahvate često nedostaju veštine pa moram da potražim pomoć profesionalaca.
Te zime, pre nego što smo se uselili u našu seosku „rezidenciju“, nedeljama sam šmirglala i sređivala stolice koje smo zatekli u kući. Trudila sam se da sačuvam nešto od duha te kuće koja je postala naša. Malo je reći koliko sam bila ponosna na taj trud, iako rezultat nije bio ni blizu savršenog.
Ne mrzi me da odem na buvljak ili pijacu i pronađem nešto za šta nisam ni znala da mi je potrebno. A na samo jedan klik od mene nalazi se i najveća pijaca koja mi je dostupna KupujemProdajem. Moj muž kaže da je to moja redovna terapija. Kupovala sam ormare, tanjire, komode i svašta nešto potrebno i nepotrebno. Prava riznica blaga koje tek treba da se otkrije.
Zato verujem da smo među tim zidovima sagradili dom istkan od snova, nadanja i ljubavi. I ako ikada bude potrebno, lako ćemo ga spakovati u kofer i poneti sa sobom, gde god nas život odnese.