Moramo se održavati, jer valja i trajati

Napisah malopre u jednoj prepisci: „Moramo se održavati, jer valja i trajati.“ Odmah zatim sam pomislila da je to tako lako izreći, a ponekad prokleto teško i ostvariti.

Misli mi remete zvuci sa ulice i neprestano trubljenje nervoznih vozača. Život u gradu postao je konstanta zagađenog vazduha, smeća na ulici, nasilja u saobraćaju i stalnog stresa, od trenutka kada izađete iz kuće pa do onog kada se vratite u svoje sklonište. Jedan naš prijatelj, koji nažalost više nije sa nama, poslednjih godina je svoje duge razgovore s mojim mužem završavao rečenicom: „Pozdravi mi tvoju Srbiju“, a muž mu je uzvraćao istim pozdravom. A ono najvažnije u toj njegovoj Srbiji bila je porodica, u malom stanu kupljenom na kredit u švajcarcima i u stalnom strahu da bi jednog dana mogli ostati bez njega. To je bilo vreme kada sam, slušajući ih, osećala lagani grč u stomaku. Tek što su počeli da sanjaju o životu u Austriji, na čistom vazduhu i među zelenilom, gde bi se deca školovala, a oni živeli nekim drugačijim životom, korona je prekinula sve. I snove i život, njegov i njihov.

Ali nije to priča samo o jednoj porodici. Na različite načine, to je priča o svima nama. O tome kako zaboravljamo ono što danas možemo da uradimo, čemu se danas smejemo i šta nam je danas važno, jer nikad ne znamo šta dolazi. Svi sanjamo snove mnogo veće od nas samih. I to je tako ljudski, potrebno i poželjno. Jer bez toga ne bi bilo novih početaka niti ostvarenih želja koje ponekad, gotovo volšebno, pronađu put do stvarnosti. Bez snova bismo tavorili nezadovoljni, sa beskrajnom listom onoga što nismo ostvarili i strahova koji nas sprečavaju da se odvažimo i pokušamo.

Ono što me i dalje muči kada pomislim na njihovu i našu priču jeste to koliko često ne uspevamo da prepoznamo vrednost ovog trenutka i lepotu naizgled običnih stvari. Kolega Boki me je danas u kancelariji ponovo obradovao jabukom iz svoje bašte. Zlatni delišes, više zelena nego žuta, onakva kakvu najviše volim. Već danima nam svako jutro donosi jabuke. Mogla bih ih kupiti u prodavnici ili na pijaci na koju ne idem, ali to ne bi bilo to. Ove su iz njegove bašte, neprskane, a on se zaista svako jutro seti da ih donese. Kako god vam to glupo zvučalo, ja se zaista obradujem.

I zato se vraćam na onu rečenicu s početka ove priče. Još uvek učim, nekada uspešno, a nekada razočaravajuće neuspešno, da je ono što mi je potrebno da bih trajala mnogo jednostavnije nego što mislim. Danas je to jedna jabuka zlatni delišes, više zelena nego žuta, koju se neko setio da donese baš za mene.