Nekada sa setom pomislimo da smo mnogo toga propustili jer u dvadesetim i tridesetim nismo znali da se više prepustimo, da budemo manje opterećeni sopstvenim (ne)realnim nedostacima. Da kažemo „volim te“ i „hvala“ svima koji to zaslužuju. I da se ne snebivamo kada treba da budemo grublji prema onima koji to takođe zaslužuju.
Volim dah kojim dišeš. Hvala ti za svaki zagrljaj i spremljen sendvič. Ili jedno sasvim jednostavno: sikter — nepoželjan ili nepoželjna si u mom svetu, u kome želim da budu samo oni bez kojih ne bih umela.
Da, mislim da sve to nisam uspevala tako da sročim. Nisam znala da budem toliko direktna. Ruku na srce, veliko je pitanje umem li to i danas. Trudila sam se da pokažem na druge načine da mi je stalo: da pamtim rođendane i godišnjice, da učinim neku malu stvar koja govori više od reči, da te poštedim saznanja koja bi te samo povredila.
Dugo sam verovala da je to dovoljno. Da će oni kojima je namenjeno to i prepoznati. Ali ne uvek i ne nužno. Zato danas znam da je moglo više. I bolje. I češće. Da je moglo svaki dan. Jer, zašto da ne? Šta nas u tome tačno sprečava? Jedina prepreka često smo mi sami.
Da li mi je žao? Ne, nije, jer ne bih naučila lekcije koje sam učila usput. Ne bih znala kako boli svaka greška načinjena iz neznanja ili straha. Ne samo mene, već i onoga koga sam povredila. A bezgrešna, svakako, ne mogu biti.
Put je dug. Srećna si ako u tvom životu postoje prijatelji sa kojima prolaziš tu životnu turneju, punu krivudavih seoskih drumova i rupa zbog kojih možeš da ostaneš bez točka.
Naporno je. Vremenski uslovi su često loši: hladnoća se uvuče u kosti, žega iscrpljuje i uzima svoj danak. Neki zbog toga i odustanu. Ali, srećom, putem se pojave i oni koji uskaču u naš život kasnije, kada smo već poodmakli. Donesu nove ukuse, drugačiji ritam, neko iznenađujuće olakšanje.
Taj spoj starog i novog čini putovanje podnošljivijim. I daje mu razlog da se pređe.