Vreme luksuza

Životne amplitude naučile su me da se mora živeti i kada se ima malo i kada se ima malo više. Kada se ima malo, želje su skromnije i svaki korak napred deluje kao ogroman uspeh. Sreća je tada gotovo neopisiva i svemu pridajemo veći značaj.

Kada se egzistencijalni problemi makar delimično prevaziđu i život prestane da bude samo borba, htenja se menjaju. Počinjemo da ih usmeravamo ka onome što prija oku ili duši, u skladu sa ličnim afinitetima. Da li će to biti pozorište, putovanja i skupe ulaznice za vrhunske muzeje, ili motor, firmirane cipele i tašna, ne osuđujem nijedan izbor. Svako bira ono što menja neki segment njegovog ili njenog života, ne mog.

Jednog leta, dok je mali sin bio zaista mali, odlučili smo da sa prijateljima odemo u luksuzni turski rizort da odmorimo telo i dušu. Na rate, doduše. I nikada mi nije bilo žao tog novca, jer mi je u tom trenutku takav odmor bio neophodan. Bila sam spremna da zbog njega žrtvujem neke druge stvari. Tih desetak dana u svetu ultra all inclusive odmora dalo mi je snagu da izdržim vrtićke bolesti, pismene zadatke, zahtevne projekte i sve ostalo što je sledilo u mesecima nakon toga.

To je vrsta luksuza koja me danas više uopšte ne privlači, bez obzira na to da li bih je mogla priuštiti ili ne.

Moj najveći luksuz danas je vreme. Vreme za sebe. Vreme za porodicu i prijatelje. Vreme o kome odlučujem sama. To je luksuz koji pomalo kradem svakog dana, kad god i gde god mogu. I radujem mu se više nego bilo čemu što se može kupiti.

I sama volim da kupujem, drugima i sebi. Ali to je jedan drugačiji vid radosti, pomalo dečji. Kao dete u prodavnici igračaka, s tom razlikom što sada tačno znam koju igračku želim.

Možda se tada luče različiti hormoni sreće. Ne znam, samo nagađam. Ali znam da ovaj današnji osećaj ne bih menjala ni za jedan rizort. Jer vreme je verovatno jedina valuta čija vrednost s godinama samo raste.